Свети Нектарије Егински
Свети Нектарије је рођен 1. октобра 1846. у Силиврији, у Источној Тракији, као Анастасије Кефалас, као пето од шесторо деце. Крштен је 15. јануара 1847. Његови родитељи су се звали Димос и Василики Кефалас, били су изузетно побожни и благочестиви хришћани, обични сиромашни људи, али срдачни, милостиви и пуни Љубави Божије. Своју Љибав они су пренели и својој деци, тако да је мали Анастасије од најранијег детињства волео да одлази у храм на богослужења. У храму је прислуживао свештеницима, а када би се вратио кући понављао би читаве одломке служби и проповеди, које је меморисао напамет. Од ране младости је показивао љубав према свештеном позиву. Са својим друговима је правио „свештене одежде“ од папира и обављао разне „службе“, на тај начин пројављујући своје будуће назначење. У свом родном месту је стекао основно образовање, али није могао да настави школовање јер нису имали материјалних средстава.
Са благословом родитеља у четрнаестој години, одлази у Цариград, где га рођак запошљава у својојтрговачкој радњи. Млади Анастасије је био јако интелигентан и знатижељан младић, јако је волео да чита и учи. Читао је не само класична дела Грчких философа, већ је нарочито волео Свете оце, записивао је мудрости Светих отаца на папире у којима је увијао робу купцима, тако да им је поред купљене робе даривао и по коју мудрост Светих. Сваки могући моменат је користио да буде на богослужењима. Он би постављен за васпитача у школи при метоху Христовог гроба у Цариграду, био је васпитач нижим разредима, док је сам похађао више разреде. У двадесетој години је постављен за учитеља у селу Литија на острву Хиос. Овде је провео седам година учећи и старе и младе не само световном знању, већ их је учио побожности и врлини. Учио их је најпре својим примером, живећи скромно и уздржано, слободно време проводећи у молитви и читању. Често је и проповедао у храму Божијем. Одлазио је оцу Пахомију у „Нови манастир“ на Хиосу, од кога је заволео монашки, подвижнички живот. Он прими монашки постриг у овом манастиру 7.новембра 1876. На монашењу је добио име Лазар. Монаха Лазара су сви заволели, због његове ревности и спремности да свима буде од користи. Он би постављен за економа манастира. Након годину дана рукоположи га Митрополит Хиоски Григорије у чин јерођакона у храму светих мученика Мине, Виктора и Викентија, давши му ново име Нектарије. Јерођакон Нектарије је желео да студира теологију, али за то није имао новац, али му Господ посла богатог Јована Хоремина са Хиоса који поста његов добротвор. Нектарије оде у Атину, у Егину, где заврши гимназију, али при крају школовања у гимназији представи се у Господу његов добротвор Јован. Тако да Свети по завршетку гимназије опет остаде без могућности да упише теолошки факултет. Посаветован од пријатеља, Свети се обрати за помоћ Александријском Патријарху Софронију, који га упути на Атински Теолошки факултет који Свети заврши 1885. и убрзо затим оде у Александрју Патријарху Софронију. Видевши његову веру, љубав и ревност Патријарх га рукоположи у чин јеромонаха у Патријаршиској цркви Светог Саве Освећеног 23.марта 1887. И постави за проповедника и секретара Патријаршије. Убрзо га произведе у архимандрита. Свети са још већим жаром обављаше нове дужности, прочу се у народу за великог теолога, духовника и молитвеника. Након три године би изабран за Епископа Пентапољског на древној катедри Пентапољских Епископа. Народ препознаде у Светоме човека пуна Љубави и вере и долазише Светом Нектарију у великом броју. Некоме је засметало све што је Свети учинио за Цркву Христову, па га оклеветаше код Патријарха Софронија, који им поверова и разреши Светога дужности архијереја. Свети претрпе многе неправедне поруге, на крају му Патријарх нареди да оде из Патријаршије. Свети је све ове поруге и гоњења поднео са смирењем, свестан своје невиности, не ропћући. Владика, не могавши више да остане у Александрији, отиде у Атину, у намери да продужи за Свету Гору, али на савет пријатеља оста у Атини. Све се ово догодило без суда, саслушања, оптужбе или пресуде, он једноставно би протеран из Египта, да се на њему испуне Христове речи: блажени су прогнани правде ради... Народ је јако туговао за својим архијерејем. Свети је у Атини живео врло тешко, није имао новца, нико није хтео да га упосли. Ова агонија је трајала годину дана. Архиепископ Атински га постави за путујућег проповедника у Евијској области, а након две године би премештен у Фтиотидску и Фокидску област. Оне је све ово подносио са великим смирењем и радошћу. Његове проповеди су биле снажне, просте, народ их је са радошћу слушао и усвајао. Затим Свети би постављен за управника Ризаријеве Богословије у Атини. Он поврати углед овој богословској установи. Својом образованошћу, интелектом и врлинским и духовним животом био је пример за све. Свети није васпитавао влашћу и применом принуде, него љубављу и буђењем стида. На првом месту учећи их својим примером. Према свима се опходио достојанствено, са љубављу и поштовањем. Остао је пример два ученика у свађи, који су се потукли и нису хтела да се помире, свети ћутке, не прекоравајући њих двојицу узе на себе најстрожи пост и гладоваше три дана, да би код њих изазвао покајање. Или пример када се тешко разболео школски домар и дуго није радио, свети не желећи да га замени, у тајности је ноћу чистио школу док се домар не опорави. Свети је још за живота чинио многа чуда. Он је био духовник не само ученицима школе, него и многобројном народу. Његови су ученици касније постајаћи епископи, свештеници и проповедници, професори универзитета, васпитачи и учитељи. Он је помагао сиромасима, нарочито својим сиромашним ученицима. Свети је остао у школи до 1908, када је дао отказ из здравствених разлога и преселио се у манастир на Егини, који је основао са групом својих духовних ћерки које су изразиле жељу да се замонаше. Мноштво верних, и са Егине и ван ње, скупљало се у манастир да учествује на болослужењима Светитељевим, слушајући његове проповеди и тражећи од њега духовне савете.
Оболевши од простате, скоро годину и по дана је трпео болове не говорећи никоме о својој болести. Сазнавши сестре у манастиру за његову болест, мољаху га да пође у болницу. Он одбијаше једно време, али на њихове упорне молбе на крају попусти, и би пребачен у Атину. Ту на болесничкој постељи проведе последња два месеца свога мукотрпнога и светога живота, и онда почину од трудова својих. Свети Нектарије се упокоји у Господу уочи деветог новембра 1920. године, у седамдесет четвртој години свог земаљског живота. Свете мошти Светог оца Нектарија бише пренесене прво у болничку капелу а потом у Пирејску луку код храма Свете Тројице, где се окупи мноштво народа. На старчевом мирном и спокојном лицу многи приметише као да се знојило неким миомирисним знојем од кога је била мокра и коса и брада, и тај мирис се ширио око сандука. Његово духовно чедо Коста Сакопулос, брисао је памуком овај миомирисни зној. Неки од ту присутних узимаху од њега памук, побожно се мажући по лицу и задржавајући то ради благослова. Свето тело Свечево беше лађом превежено на острво Егина. Сав народ са свештенством и монаштвом острва беше му изашао у сретање, уз присуство богослова Ризаријеве Богословије обучених у мантије, и мноштва народа, земни миомирисни остаци Св. Нектарија бише на рукама пренесени од мора до манастира, око два сата хода. После извршеног опела у манастиру, мошти Светога бише сахрањене у црквеном дворишту с јужне стране, три дана после приспећа у манастир.Шест месеци након погреба, приликом радова на спомен плочи Светог, јави се потреба да се тело помери, тада открише да је Свечево тело нетрулежно и миомирисно. Гроб Светога би отворен поново после три године. Његово свето тело беше у истом стању, као да блажено спава, а неописиви мирис и овог пута испуни сво манастирско двориште. Тако цело и недирнуто тело његово остало је више од двадесет година и два пута преоблачено, на радост верних, а на дивљење и недоумицу неверних и маловерних. После оно се распаде и врати земљи, али не престаде да чудотвори. Зар је могуће да у овом нашем грешном и страстољубивом веку, поново небо сиђе на земљу и земља роди такав миомирни цвет? Увек је исти Бог, и свако време је погодно за спасење, и од Бога
Оболевши од простате, скоро годину и по дана је трпео болове не говорећи никоме о својој болести. Сазнавши сестре у манастиру за његову болест, мољаху га да пође у болницу. Он одбијаше једно време, али на њихове упорне молбе на крају попусти, и би пребачен у Атину. Ту на болесничкој постељи проведе последња два месеца свога мукотрпнога и светога живота, и онда почину од трудова својих. Свети Нектарије се упокоји у Господу уочи деветог новембра 1920. године, у седамдесет четвртој години свог земаљског живота. Свете мошти Светог оца Нектарија бише пренесене прво у болничку капелу а потом у Пирејску луку код храма Свете Тројице, где се окупи мноштво народа. На старчевом мирном и спокојном лицу многи приметише као да се знојило неким миомирисним знојем од кога је била мокра и коса и брада, и тај мирис се ширио око сандука. Његово духовно чедо Коста Сакопулос, брисао је памуком овај миомирисни зној. Неки од ту присутних узимаху од њега памук, побожно се мажући по лицу и задржавајући то ради благослова. Свето тело Свечево беше лађом превежено на острво Егина. Сав народ са свештенством и монаштвом острва беше му изашао у сретање, уз присуство богослова Ризаријеве Богословије обучених у мантије, и мноштва народа, земни миомирисни остаци Св. Нектарија бише на рукама пренесени од мора до манастира, око два сата хода. После извршеног опела у манастиру, мошти Светога бише сахрањене у црквеном дворишту с јужне стране, три дана после приспећа у манастир.Шест месеци након погреба, приликом радова на спомен плочи Светог, јави се потреба да се тело помери, тада открише да је Свечево тело нетрулежно и миомирисно. Гроб Светога би отворен поново после три године. Његово свето тело беше у истом стању, као да блажено спава, а неописиви мирис и овог пута испуни сво манастирско двориште. Тако цело и недирнуто тело његово остало је више од двадесет година и два пута преоблачено, на радост верних, а на дивљење и недоумицу неверних и маловерних. После оно се распаде и врати земљи, али не престаде да чудотвори. Зар је могуће да у овом нашем грешном и страстољубивом веку, поново небо сиђе на земљу и земља роди такав миомирни цвет? Увек је исти Бог, и свако време је погодно за спасење, и од Бога