Шта је то Љубав у Православљу?
Наш Бог је Бог Љубави, Бог Заједнице, Света Тројица. Иако ми кажемо да верујемо у једног Бога, наш Бог је Заједница три Личности Бога Оца, Сина и Светог Духа. Нераскидиво, али несливено повезаних Љубављу и Божанском суштином (природом). Из самих имена Божанских личности ми видимо да су то имена Њихових улога, да су дефинисана међусобним односом у Светој Тројици. Божанска Љубав је најважнија одлика Божанске заједнице, вечна је, јер је постојала у Светој Тројици пре стварања, она нема у себи мржњу, завист, љубомору, егоизам и гордост. Она је највећа врлина, и главна одлика ове Љубави јестре жртва, одрицање за другог, милосрђе и смирење (скромност). Бог нас позива да управо овом Љубављу волимо једни друге.
Црква – Заједница Љубави
Бог нас позива да све волимо Божанском Љубављу, управо речи Светог Писма да нас Бог ствара по “лику (икони, слици) и подобију (обличју) Своме”, то значи да нас Бог ствара као слободна бића са даром слободне воље и као бића Љубави и Заједнице по узору на Свету Тројицу. Зато Господ ствара Адаму партнера по његовој мери, да би имао са ким да оствари заједницу. Бог нас такође позива да узмемо учешћа у Вечној Заједници Свете Тројице преко Господа Исуса Христа у Цркви као Телу Његовом, Заједници Љубави. Зато нам сам Господ Христос даје две Заповести Љубави, које су савршеније од Старозаветних Законских десет заповести.
Наш Бог је Бог Љубави, Бог Заједнице, Света Тројица. Иако ми кажемо да верујемо у једног Бога, наш Бог је Заједница три Личности Бога Оца, Сина и Светог Духа. Нераскидиво, али несливено повезаних Љубављу и Божанском суштином (природом). Из самих имена Божанских личности ми видимо да су то имена Њихових улога, да су дефинисана међусобним односом у Светој Тројици. Божанска Љубав је најважнија одлика Божанске заједнице, вечна је, јер је постојала у Светој Тројици пре стварања, она нема у себи мржњу, завист, љубомору, егоизам и гордост. Она је највећа врлина, и главна одлика ове Љубави јестре жртва, одрицање за другог, милосрђе и смирење (скромност). Бог нас позива да управо овом Љубављу волимо једни друге.
Црква – Заједница Љубави
Бог нас позива да све волимо Божанском Љубављу, управо речи Светог Писма да нас Бог ствара по “лику (икони, слици) и подобију (обличју) Своме”, то значи да нас Бог ствара као слободна бића са даром слободне воље и као бића Љубави и Заједнице по узору на Свету Тројицу. Зато Господ ствара Адаму партнера по његовој мери, да би имао са ким да оствари заједницу. Бог нас такође позива да узмемо учешћа у Вечној Заједници Свете Тројице преко Господа Исуса Христа у Цркви као Телу Његовом, Заједници Љубави. Зато нам сам Господ Христос даје две Заповести Љубави, које су савршеније од Старозаветних Законских десет заповести.
| |
Заповести Љубави:
1. Љуби Господа Бога свог свим срцем својим и свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом.
2. Љуби ближњега свога као самога себе.
Ове две заповести описују наш однос са Богом и са ближњима. Како требамо да се опходимо у Заједници. Новозаветне приче о Блудном сину и Милостивом Самарјанину најбоље осликавају суштину ове две заповести и дају нам пример Љубави.
Прича о Блудном сину симболише наш однос са Богом.
Док прича о Милостивом самарјанину дефинише наш межусобни однос.
Прича о Блудном сину (Лука 15.: 11.- 32.)
Неки је човек имао два сина и једног дана млађи син реши да се одсели из родитељског дома и оде свом оцу и рече му да жели да му отац да његов део имања, јер не жели више да живи са њима. Отац равноправно подели имање између синова и млађем даде његов део. Млађи син прода сву своју имовину и пресели се у велики град и сав свој новац потроши у наредних неколико година живећи развратно и неумерено.
Кад оста без новца он поста бескућник и запосли се код неког човека да му чува свиње, али завлада глад у тој земљи и он страшно гладоваше, крао је храну од свиња да би утолио страшну глад која га је мучила. А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мога имају хлеба исувише, а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу оцу своме, па ћу му рећи: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих.
И уставши отиде оцу своме.
А кад је још подалеко био, угледа га отац Његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби.
А син му рече: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим.
А отац рече слугама својим: Изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. И стадоше се веселити.
А син његов старији беше у пољу и долазећи, када се приближи кући,чу певање и играње. И дозвавши једнога од слугу питаше: Шта је то?
А он му рече: Брат је твој дошао; и отац твој закла теле угојено што га је здрава дочекао.
А он се расрди и не хтеде да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га.
А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А када дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено.
А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се.
У овој причи Бог је Отац који стрпљиво чека најмањи знак нашег покајања, али се не намеће и не урушава нашу слободу, и онога трнутка када ми кренемо ка Њему Он нас сусреће пун Љубави и Милосрђа. Не горди се и не очекује да се син понизи пред њим, он му је већ опростио само чека да син увиди своју грешку, Он има Љубави и стрпљења за оба своја сина и излази пред њих и позива их да се врате у Заједницу, да уђу у Његов дом.
Прича о Милостивом Самарјанину (Лука 10.: 25.- 37.)
Господ управо објашњавајући ове две Заповести Љубави и на питање ко је наш ближњи одговара овом причом:
“Учитељу, шта ми треба чинити да наследим живот вечни?
А он му рече: Шта је написано у Закону? Како читаш?
А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе.
А он му рече: Право си одговорио; то чини и живјећеш.
А он, желећи себе да оправда, рече Исусу: А ко је ближњи мој? А Исус одговарајући рече: Човјек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник и видевши га, прође. А тако и левит, кад је био на оном месту, приступивши, погледа га и прође. А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га виде сажали му се; И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим.
Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што беше запао међу разбојнике?
А он рече: Онај који му милост учини. А Исус му рече: Иди, па и ти чини тако."
Сваки човек је наш ближњи, јер смо пред Господом сви једнаки, Господ нас све воли истом Љубављу, сви смо позвани у исту заједницу; и од нас очекује да радимо исто, каже, по Љубави ћу вас препознати да сте моји.
ПРОЈАВА ЛИЧНОСТИ:
Управо се у интеракцији, контакту, Заједници два бића и дефинишу, пројављују њихове личности, Јер када смо сами ми смо индивидуа, а не личност, тј. ми о себи можемо само мислити да знамо какви смо, али се наша личност јавља, постоји само када нас неко споља дефинише, тј. свако са ким дођемо у контакт образује и дефинише један део нас, наше личности. Али ако је то однос базиран на Божанској Љубави, он мора бити слободан, без наметања воље једних другима, без ограничавања и угрожавања слободе. Где нема слободе нема ни Љубави. Ми волимо и одлика наше Љубави је жртва, милосрђе, смирење, ми волимо и не тражимо да нам Љубав буде узвраћена. Да би Заједница била потпуна потребно је да сви волимо на исти начин, иначе се та заједница претвара у деспотизам, тиранију или сл. Црква и породица су управо Заједнице Љубави, које почивају на Личносном односу и Божанској Љубави. Зато само у слободној Заједници Љубави можемо се дефинисати као личност, јер обитавамо у личносном односу.
чтец Саша Благојевић