Видовдан (28./15. јун 1389.)
Немогуће је говорити о Србима и Србији, а не споменути Косовски бој, Светог кнеза Лазара и Видовдан. Видовдан је уткан у ДНК Србског народа, овај догађај нас дефинише као народ и обавезује нашу децу да увек носе у срцу исту Љубав, исту одлучност и храброст. Видовдан је доказ љубави Срба према Богу и слободи и наше не раскидиве везе са Православљем и са Црквом Христовом, јер да није Православља и Цркве Срби већ вековима не би постојали. Многи данас негирају или заборављају значај Хришћанства за нашу културу и народ, тиме дубоко вређају све оне који су своје животе положили за Православље и Србију. На Видовдан смо се ми определили коме ћемо се царству приволети, Царству Цара Небескога, Цара над царевима, одабрали смо Христа, своје Православље и своју слободу. Зашто је Видовдан тако битан за Србе? Зато што су нам на Видовдан наши преци показали какви Срби заиста треба да буду. Показали су нам своју Љубав ка Богу, Православљу, Цркви, свом народу и слободи. Оставили су нам у аманет своју Љубав, храброст, одлучност, веру, отаџбину, слободу, снагу, достојанство и своју жртву. Да ли смо достојни наследници својих очева? Да ли смо изневерили и обезвредили њихову жртву? Да ли смо одржали завет, на који нас њихова крв обавезује? Како данас Срби одају почаст својим прецима? Које су нам данас вредности које вреднујемо? Коме се Богу клањамо? Које циљеве себи постављамо?
Браћо и сестре немојмо се поводити за пролазним вредностима савремене цивилизације, која негује само гордост, грамзивост, похлепу и хедонистичку незаситост, већ погледајмо у себе и видећемо да све што нам заиста треба је у нама, Господ и наши очеви су вековима у нас усађивали Вечне вредности, које нас као светионик приводе у сигурну луку. Шта бива са дрветом кад му иструли корен? Да ли заиста можемо напредовати, бити срећни и имати будућност, ако се одрекнемо својих очева, својих корена и свог Правослсвља?
Браћо и сестре немојмо се поводити за пролазним вредностима савремене цивилизације, која негује само гордост, грамзивост, похлепу и хедонистичку незаситост, већ погледајмо у себе и видећемо да све што нам заиста треба је у нама, Господ и наши очеви су вековима у нас усађивали Вечне вредности, које нас као светионик приводе у сигурну луку. Шта бива са дрветом кад му иструли корен? Да ли заиста можемо напредовати, бити срећни и имати будућност, ако се одрекнемо својих очева, својих корена и свог Правослсвља?
Милан Ракић: На Гази-Местану
Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама.
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци, заслуга је ваша
Што посљедњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могаше другом свесну љубав дати.
(у наставку текстови Светог владике Николаја о Видовдану)
Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама.
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци, заслуга је ваша
Што посљедњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могаше другом свесну љубав дати.
(у наставку текстови Светог владике Николаја о Видовдану)