Не могу предвидети ни један начин на који би откриће интелигентних бића на другој планети утицало
на учења Православне Цркве. Неке моје колеге мисле да је чак и разговор о могућим последицама таквог открића само по себи губљење времена за озбиљну теологију и граничи се са глупирањем.
Склон сам да се сложим са њима из више разлога.
Како ја разумем овај проблем, откриће интелигентног живота на другој планети би довело у питање традиционално Римо-Католичко и Протестантско схватање учења о стварању, паду, човеку као слици Божијој, искупљењу и непогрешивости Библије.
Прво морамо да нагласимо за разлику од учења која произилазе из Латинског Хришћанства, Православно Хришћанство никада није имало фундаменталистичко или буквално схватање непогрешивости Светог Писма и никада није се није обавезало на непогрешивост Писма у питањима која се тичу уређења универзума и живота у њему.
У том смислу неки модерни покушаји да се Библија „де-митује“ (разбију “митови” из ње) су интересантни, a по некад и забавни.
на учења Православне Цркве. Неке моје колеге мисле да је чак и разговор о могућим последицама таквог открића само по себи губљење времена за озбиљну теологију и граничи се са глупирањем.
Склон сам да се сложим са њима из више разлога.
Како ја разумем овај проблем, откриће интелигентног живота на другој планети би довело у питање традиционално Римо-Католичко и Протестантско схватање учења о стварању, паду, човеку као слици Божијој, искупљењу и непогрешивости Библије.
Прво морамо да нагласимо за разлику од учења која произилазе из Латинског Хришћанства, Православно Хришћанство никада није имало фундаменталистичко или буквално схватање непогрешивости Светог Писма и никада није се није обавезало на непогрешивост Писма у питањима која се тичу уређења универзума и живота у њему.
У том смислу неки модерни покушаји да се Библија „де-митује“ (разбију “митови” из ње) су интересантни, a по некад и забавни.
Још од првих векова Хришћанства, Источни теолози нису веровали, за разлику од Латина, да је човечанство створено у стању савршенства из кога је отпало. Напротив Православни су увек веровали да је човек створен несавршен, или на нижем стадијуму савршенства, са назначењем да еволуира (напредује) до виших стадијума савршенства.
Пад сваког човека појединачно, стога, говори о промашају (неуспеху) да се достигне савршенство, радије него да је то заједнички пад из савршенства.
Такође духовна еволуција (напредовање) се не завршава у статичној визији блаженства. То је непрекидни процес који ће се наставити и у Вечности.
Такође, Православно Хришћанство, као и Јудеизам, никада није имало Латинско и Протестанско учење о првом греху као наследој Адамовској кривици, којим је цело човечанство подпало под Божији гнев који је наводно задовољен Христовом смрћу.
Тако да су цело човечанство под Адамовском кривицом и потреба да се задовољи Божанска правда, да би се избегао пакао, непознати Источним Оцима.
Ово значи да су узајамна повезаност и зависност свега створеног и потреба истог за искупљењем и савршенством, виђене из другачијег угла.
Православни верују да све што је створено је назначено да учествује у Слави Божијој. И осуђени и праведни ће бити спашени. Другим речима и једни и други ће видети Бога у Његовој Нествореној Вечној Слави, разлика је да ће за неправедне иста та Нестворена Слава Божија бити огањ који спаљује, вечна ватра пакла.
Бог је Светлост онима који су га заволели, а огањ који спаљује за оне који нису. Бог нема активну намеру да кажњава.
За оне који нису правилно припремљени, видети Бога је очишћујуће искуство, али је то искуство које не покреће вечно ка већем савршенству. За разлику, пакао је статично стање савршенства донекле сличан Платонистичком блаженству.
Имајући ово у виду, Православни никада нису у Библији видели неки универзум у три слоја, са паклом, у коме је створена ватра, у подземљу, земљом и небесима негде иза звезда.
За Православне откриће интелигентног живота на другој планети би поставило питање: "Колико су та бића напредовала у љубави и својој припреми да уђу у Славу Божију?"
Као и на овој планети, тако и на свакој другој, чињеница да неко још увек није чуо за Господа Славе Старог и Новог Завета, не значи да је аутоматски осуђен на пакао, исто тако онај ко верује у
Христа такође није аутоматски предодређен да буде укључен у Вечно напредовање ка савршенству.
Такође је важно да имамо на уму да су Источни Оци Цркве тврдили да је човекова душа део створене материје, иако виши облик исте, и по природи је смртна.
Само је Бог потпуно нематеријалан.
Живот после смрти није по људској природи, већ по вољи Божијој. Тако да човек, строго гледано, није слика Божија, само Господ Славе, или Анђео Божији Старзаветног и Новозаветног откривења је слика Божија.
Човек је створен по слици (икони) Божијој, што значи да је његово назначење да постане Христолик, као Христос, који је Утелотворена Икона Божија.
Тако да је могућност да су интелигентна бића са друге планете слике Божије, као што би човек на Земљи требало да буде, то је неважно питање са Православне тачке гледишта.
На крају морамо нагласити да су Православни Оци одбацили Платонистичко учење о непроменљивим архетиповима, којих је овај променљиви свет само бледа копија.
Овај свет и форме (облици) у њему су јединствени и промена је сама суштина створеног, а не последица пада.
Штавише категорије промена, кретања и историје припадају вечним димензијама Историје Спасења и неће бити одбачене у некој врсти вечног блаженства.
Тако да постојање интелигентног живота на другој планети који је назаднији или напреднији од нас у интелектуалним и духовним достигнућима, ће мало променити у Предањском учењу Православне Цркве.
Пад сваког човека појединачно, стога, говори о промашају (неуспеху) да се достигне савршенство, радије него да је то заједнички пад из савршенства.
Такође духовна еволуција (напредовање) се не завршава у статичној визији блаженства. То је непрекидни процес који ће се наставити и у Вечности.
Такође, Православно Хришћанство, као и Јудеизам, никада није имало Латинско и Протестанско учење о првом греху као наследој Адамовској кривици, којим је цело човечанство подпало под Божији гнев који је наводно задовољен Христовом смрћу.
Тако да су цело човечанство под Адамовском кривицом и потреба да се задовољи Божанска правда, да би се избегао пакао, непознати Источним Оцима.
Ово значи да су узајамна повезаност и зависност свега створеног и потреба истог за искупљењем и савршенством, виђене из другачијег угла.
Православни верују да све што је створено је назначено да учествује у Слави Божијој. И осуђени и праведни ће бити спашени. Другим речима и једни и други ће видети Бога у Његовој Нествореној Вечној Слави, разлика је да ће за неправедне иста та Нестворена Слава Божија бити огањ који спаљује, вечна ватра пакла.
Бог је Светлост онима који су га заволели, а огањ који спаљује за оне који нису. Бог нема активну намеру да кажњава.
За оне који нису правилно припремљени, видети Бога је очишћујуће искуство, али је то искуство које не покреће вечно ка већем савршенству. За разлику, пакао је статично стање савршенства донекле сличан Платонистичком блаженству.
Имајући ово у виду, Православни никада нису у Библији видели неки универзум у три слоја, са паклом, у коме је створена ватра, у подземљу, земљом и небесима негде иза звезда.
За Православне откриће интелигентног живота на другој планети би поставило питање: "Колико су та бића напредовала у љубави и својој припреми да уђу у Славу Божију?"
Као и на овој планети, тако и на свакој другој, чињеница да неко још увек није чуо за Господа Славе Старог и Новог Завета, не значи да је аутоматски осуђен на пакао, исто тако онај ко верује у
Христа такође није аутоматски предодређен да буде укључен у Вечно напредовање ка савршенству.
Такође је важно да имамо на уму да су Источни Оци Цркве тврдили да је човекова душа део створене материје, иако виши облик исте, и по природи је смртна.
Само је Бог потпуно нематеријалан.
Живот после смрти није по људској природи, већ по вољи Божијој. Тако да човек, строго гледано, није слика Божија, само Господ Славе, или Анђео Божији Старзаветног и Новозаветног откривења је слика Божија.
Човек је створен по слици (икони) Божијој, што значи да је његово назначење да постане Христолик, као Христос, који је Утелотворена Икона Божија.
Тако да је могућност да су интелигентна бића са друге планете слике Божије, као што би човек на Земљи требало да буде, то је неважно питање са Православне тачке гледишта.
На крају морамо нагласити да су Православни Оци одбацили Платонистичко учење о непроменљивим архетиповима, којих је овај променљиви свет само бледа копија.
Овај свет и форме (облици) у њему су јединствени и промена је сама суштина створеног, а не последица пада.
Штавише категорије промена, кретања и историје припадају вечним димензијама Историје Спасења и неће бити одбачене у некој врсти вечног блаженства.
Тако да постојање интелигентног живота на другој планети који је назаднији или напреднији од нас у интелектуалним и духовним достигнућима, ће мало променити у Предањском учењу Православне Цркве.
(превео са енглеског Саша Благојевић)