Господ Господар природе (Господ хода по води)
9. недеља по Педесетници
Мт. 14:22-34 (Зач. 59).
22. И одмах принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду прије њега на ону страну док он отпусти народ.
23. И отпустивши народ, попе се на гору да се насамо помоли. А наста вече и бијаше ондје сам.
24. А лађа бјеше већ насред мора, угрожена од валова, јер бијаше противан вјетар.
25. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору.
26. И видјевши га ученици гдје иде по мору, узнемирише се говорећи: То је утвара; и од страха повикаше.
27. А Исус им одмах рече говорећи: Не бојте се, ја сам, не плашите се!
28. А Петар одговарајући рече му: Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води.
29. А он рече: Ходи! И изишавши из лађе, Петар иђаше по води да дође Исусу.
30. Но видећи јак вјетар уплаши се, и почевши тонути, повика говорећи: Господе, спаси ме!
31. И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловјерни, зашто посумња?
32. И кад уђоше у лађу, преста вјетар.
33. А они у лађи приступише и поклонише му се говорећи: Ваистину си ти Син Божији.
34. И прешавши дођоше у земљу генисаретску.
9. недеља по Педесетници
Мт. 14:22-34 (Зач. 59).
22. И одмах принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду прије њега на ону страну док он отпусти народ.
23. И отпустивши народ, попе се на гору да се насамо помоли. А наста вече и бијаше ондје сам.
24. А лађа бјеше већ насред мора, угрожена од валова, јер бијаше противан вјетар.
25. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору.
26. И видјевши га ученици гдје иде по мору, узнемирише се говорећи: То је утвара; и од страха повикаше.
27. А Исус им одмах рече говорећи: Не бојте се, ја сам, не плашите се!
28. А Петар одговарајући рече му: Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води.
29. А он рече: Ходи! И изишавши из лађе, Петар иђаше по води да дође Исусу.
30. Но видећи јак вјетар уплаши се, и почевши тонути, повика говорећи: Господе, спаси ме!
31. И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловјерни, зашто посумња?
32. И кад уђоше у лађу, преста вјетар.
33. А они у лађи приступише и поклонише му се говорећи: Ваистину си ти Син Божији.
34. И прешавши дођоше у земљу генисаретску.
Данашње јевањђеље, драга браћо и сестре, иако кратко, говори нам много. Господ након вести о смрти Светог Јована Крститеља жели да се осами и да проведе време у молитви, али га народ, жељан његовог присуства прати, када је дошло вече апостоли му предлажу да отпусти народ да оду у оближња насеља да би вечерали, али Господ чини чудо и са пет хлебова и две рибе, умноживши их, нахрани хиљаде људи, још им је претекло дванаест котарица.
Господ шаље своје ученике преко језера, а он отпусти народ, па се попе на гору да се помоли, Господ нас својим примером учи како да се молимо, да се за своју личну молитву осамимо, одвојимо од света, уздигнемо на гору у смирај дана, да се ослободимо стега овога света, онога што нас везује за материју.
Апостоли у лађи су заточени и у опасности, на средини језера, јер је ветар неповољан и почела је бура. Овај догађај нам говори где је род људски без свог Спаситеља, старозаветна заједница у опасности окружена буром овог света. Господ не креће одмах ка ученицима, он их прпрема за предстојећа страдања, јер тек ће Цркву Христову шибати буре овога света, да не траже одмах избављење из искушења, већ да науче да их поднесу и савладају. Ноћна стража се делила на четри смене од по три сата, од сумрака до свитања. Иако је вече тек почело када су кренули, долази тек у час четврте страже, пред свитање, он чека пуноћу времена тј. долази у свет као Спаситељ у прави час, након Аврама, Мојсеја и осталих пророка, да испуни дато им обећање и донесе спасење људима.
Господ својим ходом по води показује себе Господарем природе, већим од њених закона, самим тим и јачим од смрти. Стари Египћани су појам немогућег приказивали у својој иконографији као човека који хода по води. Апостоли су уплашени и у опасности и нису га препознали у страху од необичног виђења. Господ их смирује речима: „ Не бојте се, ја сам, не плашите се! “ Петар нај ватренији од апостола се осмелио да од Господа затражи да му дозволи да дође до њега по води, али он и тражи потврду да је то заиста Господ: „ Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води.“ Слично апостолу Томи након Христовог Васкрсења, који није неверан, већ такође тражи потврду. Петру је због његове вере било могуће да направи неколико корака по води ка Христу, када му Господ каже: „Ходи!“ Међутим, онога тренутка када је свој поглед са Христа и обратио пажњу на ветар и таласе у његово срце се увукла сумња и он је почео да тоне. Живот хришћана је Христо-центричан и ми идемо кроз буру живота фиксирани на Христа. Наша најтежа борба је унутрашња, ми се боримо са самим собом, тежимо да победимо своје слабости, искоренимо своје страсти, да се суочимо и савладамо своје страхове и сумње. Господ нам је зато насушно потребан, јер нам је Он светионик, путоказ, водич и сапутник. Онога тренутка када је Петар изгубио Христа из вида и дозволио да се у његово срце усели сумња, он је потонуо, јер као што каже апостол Павле у својој посланици Филипљанима: „ Све могу у Христу који ми даје моћ! “(Фил. 4:13) Ми од Господа добијамо снагу и укрепљење и када га изгубимо из вида, тј. када изгубимо Заједницу Љубави са Њим ми смо беспомоћни. Господ нам се не намеће, Он је свагда присутан и бди над нама, Он чека да га ми заволимо и да пожелимо да уђемо у Лађу Спасења.
Петар повика:
„ Господе, спаси ме! И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловјерни, зашто посумња? “
Господ одмах на Петров позив долази у помоћ и Петра, иако га ословљава са Маловерни, критикује што посумња, јер где се усели сумња, брише и оно мало вере коју човек има. Сам Господ каже да када би смо имали вере колико зрно горушичино могли би смо горе да померамо. Јер веровати у Господа јесте поуздати се у потпуности у Њега. Ово Петрово маловерје служи као предсказање његовог одрицања, али Господ зна да га Петар воли и након одрицања и поновног исповедања Љубави и вере он му враћа апостолско достојанство.
„ И кад уђоше у лађу, преста вјетар. А они у лађи приступише и поклонише му се говорећи: Ваистину си ти Син Божији. “
Тек када Господ уђе у лађу бура се стиша и ветар престаде, Господ улази у свет, постаје човек и оснива Цркву, Лађу Спасења и уводи нас у мирну луку, у вечну Заједницу Љубави са Светом Тројицом. Господ бива препознат у Лађи као Месија, Христос, Син Бога Живога, Спаситељ света и Победилац смрти.
Данашње јеванђеље нас учи како да се молимо, учи нас о унутрашњој борби човека, о вери, љубави, милости и праштању, учи нас о домостроју спасења, о доласку Сина Божијег у свет, обећаног Спаситеља који нас избавља од нашег последњег непријатеља, смрти.
Господ шаље своје ученике преко језера, а он отпусти народ, па се попе на гору да се помоли, Господ нас својим примером учи како да се молимо, да се за своју личну молитву осамимо, одвојимо од света, уздигнемо на гору у смирај дана, да се ослободимо стега овога света, онога што нас везује за материју.
Апостоли у лађи су заточени и у опасности, на средини језера, јер је ветар неповољан и почела је бура. Овај догађај нам говори где је род људски без свог Спаситеља, старозаветна заједница у опасности окружена буром овог света. Господ не креће одмах ка ученицима, он их прпрема за предстојећа страдања, јер тек ће Цркву Христову шибати буре овога света, да не траже одмах избављење из искушења, већ да науче да их поднесу и савладају. Ноћна стража се делила на четри смене од по три сата, од сумрака до свитања. Иако је вече тек почело када су кренули, долази тек у час четврте страже, пред свитање, он чека пуноћу времена тј. долази у свет као Спаситељ у прави час, након Аврама, Мојсеја и осталих пророка, да испуни дато им обећање и донесе спасење људима.
Господ својим ходом по води показује себе Господарем природе, већим од њених закона, самим тим и јачим од смрти. Стари Египћани су појам немогућег приказивали у својој иконографији као човека који хода по води. Апостоли су уплашени и у опасности и нису га препознали у страху од необичног виђења. Господ их смирује речима: „ Не бојте се, ја сам, не плашите се! “ Петар нај ватренији од апостола се осмелио да од Господа затражи да му дозволи да дође до њега по води, али он и тражи потврду да је то заиста Господ: „ Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води.“ Слично апостолу Томи након Христовог Васкрсења, који није неверан, већ такође тражи потврду. Петру је због његове вере било могуће да направи неколико корака по води ка Христу, када му Господ каже: „Ходи!“ Међутим, онога тренутка када је свој поглед са Христа и обратио пажњу на ветар и таласе у његово срце се увукла сумња и он је почео да тоне. Живот хришћана је Христо-центричан и ми идемо кроз буру живота фиксирани на Христа. Наша најтежа борба је унутрашња, ми се боримо са самим собом, тежимо да победимо своје слабости, искоренимо своје страсти, да се суочимо и савладамо своје страхове и сумње. Господ нам је зато насушно потребан, јер нам је Он светионик, путоказ, водич и сапутник. Онога тренутка када је Петар изгубио Христа из вида и дозволио да се у његово срце усели сумња, он је потонуо, јер као што каже апостол Павле у својој посланици Филипљанима: „ Све могу у Христу који ми даје моћ! “(Фил. 4:13) Ми од Господа добијамо снагу и укрепљење и када га изгубимо из вида, тј. када изгубимо Заједницу Љубави са Њим ми смо беспомоћни. Господ нам се не намеће, Он је свагда присутан и бди над нама, Он чека да га ми заволимо и да пожелимо да уђемо у Лађу Спасења.
Петар повика:
„ Господе, спаси ме! И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловјерни, зашто посумња? “
Господ одмах на Петров позив долази у помоћ и Петра, иако га ословљава са Маловерни, критикује што посумња, јер где се усели сумња, брише и оно мало вере коју човек има. Сам Господ каже да када би смо имали вере колико зрно горушичино могли би смо горе да померамо. Јер веровати у Господа јесте поуздати се у потпуности у Њега. Ово Петрово маловерје служи као предсказање његовог одрицања, али Господ зна да га Петар воли и након одрицања и поновног исповедања Љубави и вере он му враћа апостолско достојанство.
„ И кад уђоше у лађу, преста вјетар. А они у лађи приступише и поклонише му се говорећи: Ваистину си ти Син Божији. “
Тек када Господ уђе у лађу бура се стиша и ветар престаде, Господ улази у свет, постаје човек и оснива Цркву, Лађу Спасења и уводи нас у мирну луку, у вечну Заједницу Љубави са Светом Тројицом. Господ бива препознат у Лађи као Месија, Христос, Син Бога Живога, Спаситељ света и Победилац смрти.
Данашње јеванђеље нас учи како да се молимо, учи нас о унутрашњој борби човека, о вери, љубави, милости и праштању, учи нас о домостроју спасења, о доласку Сина Божијег у свет, обећаног Спаситеља који нас избавља од нашег последњег непријатеља, смрти.