Света Петка - Параскева
Света Петка је рођена у граду Епивату, који се налази између Цариграда и Силимврије у Тракији у десетом веку. Она потиче из богате, веома побожне хришћанске породице, сматра се да је била словенског, тј. српског порекла. Још као девојчица Светитељка је жарко заволела Господа, стално је одлазила на Света богослужења и напајала се речју Божијом. Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви, чу речи Божанског Јеванђеља: “Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде.“(Мк. 8:34).
Ове јој се речи дубоко урезаше у срце.
Ове јој се речи дубоко урезаше у срце.
Рођени брат, Свете Петке, Јевтимије, беше јако образован младић. Он се са благословом њихових родитеља замонаши врло млад. Убрзо се прочуо као велики подвижник и молитвеник, зато би изабран за епископа Мадитског. Као епископ Христове Цркве он се усрдно борио против јереси. Још за време свог земаљског живота, епископ Јевтимије чињаше многа чуда. Упокојио се у дубокој старости и беше сахрањен у Саборној Цркви.
Након упокојења њених благочестивих родитеља, Света Петка жељна подвижничког живота напусти свој дом и отпутова у Цариград, да се поклони Светињама Царског града. Она се настани у Ираклијевском предграђу, при цркви Покрова Пресвете Богородице. Ту је упознала многе богослове и подвижнике и од њих је доста научила. Светитељка проведе у Цариграду пет година у сталном посту и молитви. Код Свете Петке је дуго сазревала жеља за отшелничким и пустињачким животом, зато она, после пет година у Константинопољу реши да оде у Палестину, да би се подвизавала у Јорданској пустињи, по угледу на Пророка Илију, Светог Јована Крститеља, Марију Египћанку и мноштво других подвижника. Ова равноангелна светитељка је решила да себе посвети Господу и да крене путем многих девственица Христових. Живела је отшелничким, пустињачким животом у Јорданској пустињи, у посту, молитви и подвигу. Хранила се, по угледу на Светог Јована Крститеља пустињским биљем. Подносила је глад, жеђ, екстремне температуре, све то савладавајући неизмерном љубављу, јаком вером и смирењем. Она се бринула једино о очишћењу своје душе, о одговору на будућем суду, и о сусрету са Небеским Жеником Христом. Светитељка је за време свога живота у Јорданској пустињи претрпела многа искушења и нападе демона, који су на разне начине покушавали да одврате Свету од Љубави Христове. Ова дивна Светитељка проведе остатак свога живота у тешким подвизима и отшелништву. У дубокој старости јави јој се Анђео Божији и рече јој да је воља Божија да се она врати у свој родни град и да тамо проведе остатак живота. Анђео јој рече: "Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предеш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу." Света Петка испуни вољу Божију и врати се у Епиват. На свом путу ка Епивату она сврати у Цариград, где посети храм Свете Премудрости (Агиа Софију) и цркву Пресвете Богородице у Влахерни, где се поклони чудотворној икони Пресвете Богородице и настави пут ка Епивату. Она поживе још две године у свом родном граду не мењајући свој начин живота из пустиње. Када се приближи тренутак њеног представљења, Света се усрдно помоли Богу за себе и сав свет, и предаде душу своју своме вољеном Господу. Упокојила се у једанаестом веку.
Након смрти Свете Петке, њено тело сахранише достојно, као хришћанку, али пошто не беше никоме рекла ко је, не сахранише је на градском гробљу, већ на гробљу за странце. Након много година у близини њеног гроба подвизаваше се у молитви и тиховању неки столпник и море на том месту избаци леш неког морнара, који је страшно заударао. Смрад је био тако јак да се ту није могло проћи, чак ни столпник више није могао трпети смрад, па сиђе са стуба и замоли два човека да ископају дубоку рупу и сахране преминулог. Копајући гроб, људи открише тело Свете Петке нетрулежно, али пошто су били неуки и прости, они не препознаше да се ради о светитељки, па поново затрпаше тело Свете Петке. Те ноћи, један од њих, Георгије, који беше побожан и христољубив, усни сан, у коме виде царицу на престолу и око ње мноштво светлих војника. Георгије се уплаши и паде ничице не могавши да гледа тај сјај и лепоту. Један од војника му приђе и узе га за руку и рече му: „Георгије, зашто тако омаловажисте тело преподобне Параскеве и погребосте поред њега смрдљиви леш? Сместа извадите тело преподобне и положите на достојном месту, јер Бог хоће да слушкињу Своју прослави на земљи“. Те исте ноћи исто виђење је имала и једна благочестива жена по имену Јевтимија. Кад то чу народ, они преместише мошти у храм Петра и Павла у Епивату. Мошти Свете Петке су премештане више пута. Касније мошти беху пренете из Епивата у Цариград, а два века касније 1238. године, за време владавине Латина у Цариграду, Бугарски цар Јован Асен посла делегацију архијереја и свештеника у Цариград и тело Свете Петке пренеше у његову престоницу Трново. После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Године 1396, бежећи пред Турском најездом, мошти Свете Петке, заслугом књегиње Милице, беху пренете у Србију, у Београд на Калемегдан. Када је султан Сулејман освојио Београд, 1521. године, он пренесе мошти Свете у Цариград у своју палату. Муслимани из бојазни да чуда која се дешаваху на моштима Светитељке не ојачају хришћанство у царевини, дадоше мошти Цариградским хришћанима, који их пренесоше у Патријаршиску цркву. Године 1641, благочестиви кнез Молдавских земаља Василије Лупул, пренесе свете мошти из Цариграда у град Јаши и положи их у храм Света Три Јерарха 14./27. октобра 1641. године, где се налазе и данас.
Након упокојења њених благочестивих родитеља, Света Петка жељна подвижничког живота напусти свој дом и отпутова у Цариград, да се поклони Светињама Царског града. Она се настани у Ираклијевском предграђу, при цркви Покрова Пресвете Богородице. Ту је упознала многе богослове и подвижнике и од њих је доста научила. Светитељка проведе у Цариграду пет година у сталном посту и молитви. Код Свете Петке је дуго сазревала жеља за отшелничким и пустињачким животом, зато она, после пет година у Константинопољу реши да оде у Палестину, да би се подвизавала у Јорданској пустињи, по угледу на Пророка Илију, Светог Јована Крститеља, Марију Египћанку и мноштво других подвижника. Ова равноангелна светитељка је решила да себе посвети Господу и да крене путем многих девственица Христових. Живела је отшелничким, пустињачким животом у Јорданској пустињи, у посту, молитви и подвигу. Хранила се, по угледу на Светог Јована Крститеља пустињским биљем. Подносила је глад, жеђ, екстремне температуре, све то савладавајући неизмерном љубављу, јаком вером и смирењем. Она се бринула једино о очишћењу своје душе, о одговору на будућем суду, и о сусрету са Небеским Жеником Христом. Светитељка је за време свога живота у Јорданској пустињи претрпела многа искушења и нападе демона, који су на разне начине покушавали да одврате Свету од Љубави Христове. Ова дивна Светитељка проведе остатак свога живота у тешким подвизима и отшелништву. У дубокој старости јави јој се Анђео Божији и рече јој да је воља Божија да се она врати у свој родни град и да тамо проведе остатак живота. Анђео јој рече: "Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предеш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу." Света Петка испуни вољу Божију и врати се у Епиват. На свом путу ка Епивату она сврати у Цариград, где посети храм Свете Премудрости (Агиа Софију) и цркву Пресвете Богородице у Влахерни, где се поклони чудотворној икони Пресвете Богородице и настави пут ка Епивату. Она поживе још две године у свом родном граду не мењајући свој начин живота из пустиње. Када се приближи тренутак њеног представљења, Света се усрдно помоли Богу за себе и сав свет, и предаде душу своју своме вољеном Господу. Упокојила се у једанаестом веку.
Након смрти Свете Петке, њено тело сахранише достојно, као хришћанку, али пошто не беше никоме рекла ко је, не сахранише је на градском гробљу, већ на гробљу за странце. Након много година у близини њеног гроба подвизаваше се у молитви и тиховању неки столпник и море на том месту избаци леш неког морнара, који је страшно заударао. Смрад је био тако јак да се ту није могло проћи, чак ни столпник више није могао трпети смрад, па сиђе са стуба и замоли два човека да ископају дубоку рупу и сахране преминулог. Копајући гроб, људи открише тело Свете Петке нетрулежно, али пошто су били неуки и прости, они не препознаше да се ради о светитељки, па поново затрпаше тело Свете Петке. Те ноћи, један од њих, Георгије, који беше побожан и христољубив, усни сан, у коме виде царицу на престолу и око ње мноштво светлих војника. Георгије се уплаши и паде ничице не могавши да гледа тај сјај и лепоту. Један од војника му приђе и узе га за руку и рече му: „Георгије, зашто тако омаловажисте тело преподобне Параскеве и погребосте поред њега смрдљиви леш? Сместа извадите тело преподобне и положите на достојном месту, јер Бог хоће да слушкињу Своју прослави на земљи“. Те исте ноћи исто виђење је имала и једна благочестива жена по имену Јевтимија. Кад то чу народ, они преместише мошти у храм Петра и Павла у Епивату. Мошти Свете Петке су премештане више пута. Касније мошти беху пренете из Епивата у Цариград, а два века касније 1238. године, за време владавине Латина у Цариграду, Бугарски цар Јован Асен посла делегацију архијереја и свештеника у Цариград и тело Свете Петке пренеше у његову престоницу Трново. После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Године 1396, бежећи пред Турском најездом, мошти Свете Петке, заслугом књегиње Милице, беху пренете у Србију, у Београд на Калемегдан. Када је султан Сулејман освојио Београд, 1521. године, он пренесе мошти Свете у Цариград у своју палату. Муслимани из бојазни да чуда која се дешаваху на моштима Светитељке не ојачају хришћанство у царевини, дадоше мошти Цариградским хришћанима, који их пренесоше у Патријаршиску цркву. Године 1641, благочестиви кнез Молдавских земаља Василије Лупул, пренесе свете мошти из Цариграда у град Јаши и положи их у храм Света Три Јерарха 14./27. октобра 1641. године, где се налазе и данас.