Ваведење Пресвете Богородице
Тропар, глас 4:
„Данас је праобраз Божијег благовољења и проповед људског спасења, јер се у храму Божијем Дјева јавно уводи и Христа свима предоглашава. Њој и ми велегласно запевајмо: Радуј се Испуњење Творчевог Домостроја.“
„Данас је праобраз Божијег благовољења и проповед људског спасења, јер се у храму Божијем Дјева јавно уводи и Христа свима предоглашава. Њој и ми велегласно запевајмо: Радуј се Испуњење Творчевог Домостроја.“
Јоаким и Ана, праведни и богољубиви родитељи Пресвете Богородице, обећали су Богу у својим молитвама, да ако им подари дете, да ће га посветити Богу и предати га у Јерусалимски храм, да тамо одраста. Бог је ово двоје благочестивих људи благословио ћерком Маријом, обрадовавши их у њиховој старости тако жељеним дететом. Они су одржали дато обећање и Марију сваке године на њен рођендан водили у Јерусалимски храм и обећали су да ће је у храму оставити оне године када сама почне да се пење уз степенице храма. Када је Марија напунила три године, кренуше Јоаким и Ана са великом пратњом рођака, пријатеља из Назарета у Јерусалим. Када су дошли у подножје Јерусалимског храма они спустише малу Марију код степеница храма и она сама крену да се пење ка храму Божијем. Надахнут и поучен Духом Светим, свештеник Захарија, муж Анине сестре Јелисавете и отац Светог Јована Крститеља, узе у наручје Пресвету Богородицу и унесе је у храм и у Светињу над Светињама, најсветији део Јерусалимског храма где је и сам првосвештеник улазио једном годишње да принесе жртве и у коме се налазио Ковчег Завета, Таблице Завета, Аронов рацветали штап, мана која је падала са неба у пустињи и хранила избегле из Египта, тј. најсветије реликвије Јеврејског народа из Старог Завета. Тога дана је Захарије у храм увео ону, која је светија од анђела, ону коју је Бог удостојио да се назове Мајком Сина Божијега, која је у себе сместила Несместивог, у себе примила Животодавца и Извор Светости, Пречисту Дјеву Марију.
Управо је и зато одрасла у Јерусалимском храму да би се васпитала у Светилишту, у Светињи над Светињама, како кажу црквене песме. Богородица је одрасла при Јерусалимском храму. У храму је провела девет година, до своје дванаесте године. Тамо је стекла одлично овразовање. Учећи од најугледнијих мудраца тога времена, проводила је време у молитви и читању Светог Писма. Била је оличење смирења и скромности, пуна Љубави и Премудрости Божије. Најлепши цвет Људског рода. Како пева цар Давид у Псалмима:
„Сва лепота кћери цареве је унутра. (Пс.45:13)“
Богородица је цео свој живот предала Богу. Целу себе је посветила слави Божијој, она се добровољно предала вољи Свевишњега, не само у тренутку када је прихватила вести које јој доноси Архангел Гаврило, већ и када је са три године кренула степеницама ка храму. Она целу себе предаје Богу, јер то је циљ нашега живота прослављање Бога, непрекидно служити Богу свим бићем својим. Богородица је наш најбољи узор, наша најбоља учитељица, она нас учи на свом примеру. Највећи дар Љубави је предати се вољи Божијој, дар слободе дат нам од Бога, својевољно заветовати Господу. То је оно што одликује анђеле, да су своју слободу, својевољно, подредили Вољи Божијој, и живе у непрестаном прослављању Бога, творећи вољу Његову. То управо чине и монаси када примају анђеоски образ, тј. уподобљавају се анђелима дајући монашке завете. Постају анђели у телу. То је највећа жртва Љубави, одрећи се својих прохтева, егоизма, своје воље и самољубља, због онога кога волимо. То су одлике Божанске Љубави смирење, скромност, жртва, трпљење, милосрђе. Гордост, самољубље или егоизам, је онај грех који је анђела претворио у ђавола, а смирење је она врлина, која кћер људску чини Мајком Сина Божијег. Јер гордост је изопачење Љувави, јер Љубав је љубав према Богу и ближњима, одричући се своје воље и стављајући себе на последње место, а гордост је самољубље, увек уздизање себе изнад других и стављање личне користи на прво место. Господ нас позива да волимо једни друге, да имамо заједницу са Светом Тројицом, да се обожимо, да имамо милосрђа једни за друге. Да будемо свети као што је Он Свет. Како каже Господ:
„Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш Небески.(Мт.5:48)“
Тропар, глас 4: „ Данас је праобраз Божијег благовољења и проповед људског спасења, јер се у храму Божијем Дјева јавно уводи и Христа свима предоглашава. Њој и ми велегласно запевајмо: Радуј се Испуњење Творчевог Домостроја.“
Као што певамо у данашњем тропару, Ваведење је празник који наговештава спасење људи, јер она која ће Спаситеља родити се данас прославља. Данас се у Светињу над Светињама уводи она која ће родити јединог Светог. Данас се у храм уводи Живи храм Божији. Преко ње ми задобисмо Спасење и Обожење. Она је та преко које се испуњава Домострој Спасења. Она је наша заштита и утеха, наша молитвеница пред Господом.
„Сва лепота кћери цареве је унутра. (Пс.45:13)“
Богородица је цео свој живот предала Богу. Целу себе је посветила слави Божијој, она се добровољно предала вољи Свевишњега, не само у тренутку када је прихватила вести које јој доноси Архангел Гаврило, већ и када је са три године кренула степеницама ка храму. Она целу себе предаје Богу, јер то је циљ нашега живота прослављање Бога, непрекидно служити Богу свим бићем својим. Богородица је наш најбољи узор, наша најбоља учитељица, она нас учи на свом примеру. Највећи дар Љубави је предати се вољи Божијој, дар слободе дат нам од Бога, својевољно заветовати Господу. То је оно што одликује анђеле, да су своју слободу, својевољно, подредили Вољи Божијој, и живе у непрестаном прослављању Бога, творећи вољу Његову. То управо чине и монаси када примају анђеоски образ, тј. уподобљавају се анђелима дајући монашке завете. Постају анђели у телу. То је највећа жртва Љубави, одрећи се својих прохтева, егоизма, своје воље и самољубља, због онога кога волимо. То су одлике Божанске Љубави смирење, скромност, жртва, трпљење, милосрђе. Гордост, самољубље или егоизам, је онај грех који је анђела претворио у ђавола, а смирење је она врлина, која кћер људску чини Мајком Сина Божијег. Јер гордост је изопачење Љувави, јер Љубав је љубав према Богу и ближњима, одричући се своје воље и стављајући себе на последње место, а гордост је самољубље, увек уздизање себе изнад других и стављање личне користи на прво место. Господ нас позива да волимо једни друге, да имамо заједницу са Светом Тројицом, да се обожимо, да имамо милосрђа једни за друге. Да будемо свети као што је Он Свет. Како каже Господ:
„Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш Небески.(Мт.5:48)“
Тропар, глас 4: „ Данас је праобраз Божијег благовољења и проповед људског спасења, јер се у храму Божијем Дјева јавно уводи и Христа свима предоглашава. Њој и ми велегласно запевајмо: Радуј се Испуњење Творчевог Домостроја.“
Као што певамо у данашњем тропару, Ваведење је празник који наговештава спасење људи, јер она која ће Спаситеља родити се данас прославља. Данас се у Светињу над Светињама уводи она која ће родити јединог Светог. Данас се у храм уводи Живи храм Божији. Преко ње ми задобисмо Спасење и Обожење. Она је та преко које се испуњава Домострој Спасења. Она је наша заштита и утеха, наша молитвеница пред Господом.