Свети Григорије Палама
Свети Григорије Палама је рођен у Константинопољу 1296. године. Потиче из угледне племићке породице из Анатолије у Малој Азији. Породица се преселила у Цариград због бојазни од Турске окупације. Његов отац, Константин је био високи чиновник цара Андроника II Палеолога, био је јако побожан. Пред крај свога живота Константин се замонашио. Он је своју Љубав према Богу пренео на своје петоро деце, три сина и две ћерке. Након смрти Свечевог оца, бригу о деци је делимично преузео и сам цар Андроник. Иако су одрасли на Византинском двору и стекли најбоље образовање тог времена, сво петоро је примило монашки постриг.
Григорије 1318.године одлази на Свету Гору са своја два брата, тада му је било око 20 година. Постао је искушеник у манастиру Ватопед, где му је духовник био Свети Никодим Ватопедски, а након његове смрти бригу о Григорију преузима старац Никифор. Након упокојења старца Никифора прелази у Лавру Атанасија Атонског, где добија послушање у трпезарији, а затим послушање појца. Жељан даљег духовног напредовања одлази у један мали манастир пустињачког типа. Овде се Свети боље упознао са исихазмом. Због бојазни од Турака одлази у Солун. Рукоположен је за презвитера 1326.године у Солуну. Након тога по благослову свог духовника, Григорија Византинца, гради себи малу келију у близини Верије у Тесалији. Ту се подвизавао пет година у молитвеном тиховању. У тој области су се налазиле келије још десетак других отшелника. Свети Григорије је пет дана у недељу проводио сам у својој келији, а излазио би само викендом да би отишао на Света богослужења на причешће и да би се видео са братијом. Изузетно мало је говорио, био је прави исихаста, тиховатељ, он се 1331.године враћа на Свету Гору и потпуно се посвећује исихији, молитвеном тиховању у испосници Светог Саве Освећеног, у близини Лавре Атанасија Атонског. Године 1333. постаје игуман манастира Есфигмен.
Исихасти су дефинисали православље каквим га ми данас познајемо, тј. они су дефинисали учење о Божанским Енергијама, Нествореној Таворској Светлости, Божанској Благодати, преко које је људима могуће да узму учешће у заједници Свете Тројице, да преко ње спознају Бога, да искуствено у молитвеном тиховању, ми можемо доћи до Божанских истина. Они су правили разлику између Божанске Суштине, коју људи не могу спознати и Божанских Енергија, које су људима приступачне. Таворска Светлост, Благодат Божија, иако није сама Божанска Суштина, она је неразлучно савечна Божанској Суштини и она је природно својство и Енергија Божанства. Божанске Енергије су исијавање Божанства из себе, Енергије које зраче из Божанске Суштине, оне су нестворене и немају сопствену Ипостас. Ту се уводе два начина сједињења: Ипостасно, јединство по ипостаси, својствено Господу Исусу Христу и јединство по Благодати, које је својствено људима. Благодат је „изливање Бога из себе, сијање ка вани Божанског невидљивог лика.“ Исихазам су на Свету Гору укоренили Свети Јован Лествичник и Никифор Исихаста.
Када је дошло до спора између Варлаама Калабриског и Светогораца око исихазма 1337.године, монаси су се обратили Светом Григорију Палами да одбрани православни исихазам. Варлаам је дошао у Цариград из Калабрије 1330.године. Путујући на Свету Гору упознао се са исихастима, није се слагао са исихастичким учењем о спознаји Бога кроз Његове вечне, нестворене Енергије, јер му је то било страно, на западу се већ изгубио такав вид монаштва. Он је исихасте називао масалијанима, обмањивачима и пупкогледцима, ругајући им се. Валаам је писао како је Таворска Светлост материјална и поропадљива и да је човеку немогуће да спозна било шта о Богу, нити може да учествује у заједници Свете Тројице. Свети Григорије Палама је своју теологију утемељио на теологији Светог Максима Исповедника и Светог Јована Лествичника. На саборима на Светој Гори и у Константинопољу 1341. године потврђено је учење Григорија Паламе као Православно и истинито. Варлаам се вратио на запад. То није потпуно уклонило опасност, јер су Варлаамове присталице дошле на власт. Међу њима су били Цариградски Патријарх Јован XIV Калекас и Византински цар Андроник III Палеолог. Иако је његово учење потврђено као исправно, патријарх га је екскумуницирао и послао у затвор 1344. Свети Григорије је провео три године у затвору, оклеветан од својих непријатеља. Доласком на Патријаршиски трон Патријарха Исидора, Григорије је ослобођен и посвећен за Архиепископа Солунског 1347.године, али због прилика у земљи у трон ступа 1350.године. Светог Григорија Паламу су подржавали Патријарх Филотеј, царица Ана и цареви Јован Палеолог и Јован Кантакузин. Године 1354. приликом пловидбе из Солуна за Цариград, Светог су заробили Турци, али су га из ропства откупили Срби. Свети Григорије се упокојио 14.новембра 1359. Ноћ пре упокојења јавио му се Свети Јован Златоусти. Светоме су се у току живота, наизменично јављали Богородица Марија и многи Светитељи и анђели Божији. Канонизовао га је Цариградски Патријарх Филотеј 1368.године, непуних десет година након његовог упокојења. Филотеј је и сам био светогорски исихаста. Паријарх је написао и житије Светог Григорија Паламе. Његове свете мошти се налазе у његовом храму у Солуну. Светог Григорија Паламу прослављамо 14./27.новембра, али му је посвећена и друга недеља Часнога поста. У Синодик Православља, који се чита у Недељу Православља, ушле су и анатеме на оне који тврде и уче супротно учењу Светог Григорија Паламе. Овај предивни Светитељ Цркве Христове је и један од њених стубова. Теолошки допринос дела Светог Григорија Паламе Цркви је немерљив. Свети Григорије Палама је уобличио и дефинисао Православље, одбранивши га од Варлаамове јереси.
Исихасти су дефинисали православље каквим га ми данас познајемо, тј. они су дефинисали учење о Божанским Енергијама, Нествореној Таворској Светлости, Божанској Благодати, преко које је људима могуће да узму учешће у заједници Свете Тројице, да преко ње спознају Бога, да искуствено у молитвеном тиховању, ми можемо доћи до Божанских истина. Они су правили разлику између Божанске Суштине, коју људи не могу спознати и Божанских Енергија, које су људима приступачне. Таворска Светлост, Благодат Божија, иако није сама Божанска Суштина, она је неразлучно савечна Божанској Суштини и она је природно својство и Енергија Божанства. Божанске Енергије су исијавање Божанства из себе, Енергије које зраче из Божанске Суштине, оне су нестворене и немају сопствену Ипостас. Ту се уводе два начина сједињења: Ипостасно, јединство по ипостаси, својствено Господу Исусу Христу и јединство по Благодати, које је својствено људима. Благодат је „изливање Бога из себе, сијање ка вани Божанског невидљивог лика.“ Исихазам су на Свету Гору укоренили Свети Јован Лествичник и Никифор Исихаста.
Када је дошло до спора између Варлаама Калабриског и Светогораца око исихазма 1337.године, монаси су се обратили Светом Григорију Палами да одбрани православни исихазам. Варлаам је дошао у Цариград из Калабрије 1330.године. Путујући на Свету Гору упознао се са исихастима, није се слагао са исихастичким учењем о спознаји Бога кроз Његове вечне, нестворене Енергије, јер му је то било страно, на западу се већ изгубио такав вид монаштва. Он је исихасте називао масалијанима, обмањивачима и пупкогледцима, ругајући им се. Валаам је писао како је Таворска Светлост материјална и поропадљива и да је човеку немогуће да спозна било шта о Богу, нити може да учествује у заједници Свете Тројице. Свети Григорије Палама је своју теологију утемељио на теологији Светог Максима Исповедника и Светог Јована Лествичника. На саборима на Светој Гори и у Константинопољу 1341. године потврђено је учење Григорија Паламе као Православно и истинито. Варлаам се вратио на запад. То није потпуно уклонило опасност, јер су Варлаамове присталице дошле на власт. Међу њима су били Цариградски Патријарх Јован XIV Калекас и Византински цар Андроник III Палеолог. Иако је његово учење потврђено као исправно, патријарх га је екскумуницирао и послао у затвор 1344. Свети Григорије је провео три године у затвору, оклеветан од својих непријатеља. Доласком на Патријаршиски трон Патријарха Исидора, Григорије је ослобођен и посвећен за Архиепископа Солунског 1347.године, али због прилика у земљи у трон ступа 1350.године. Светог Григорија Паламу су подржавали Патријарх Филотеј, царица Ана и цареви Јован Палеолог и Јован Кантакузин. Године 1354. приликом пловидбе из Солуна за Цариград, Светог су заробили Турци, али су га из ропства откупили Срби. Свети Григорије се упокојио 14.новембра 1359. Ноћ пре упокојења јавио му се Свети Јован Златоусти. Светоме су се у току живота, наизменично јављали Богородица Марија и многи Светитељи и анђели Божији. Канонизовао га је Цариградски Патријарх Филотеј 1368.године, непуних десет година након његовог упокојења. Филотеј је и сам био светогорски исихаста. Паријарх је написао и житије Светог Григорија Паламе. Његове свете мошти се налазе у његовом храму у Солуну. Светог Григорија Паламу прослављамо 14./27.новембра, али му је посвећена и друга недеља Часнога поста. У Синодик Православља, који се чита у Недељу Православља, ушле су и анатеме на оне који тврде и уче супротно учењу Светог Григорија Паламе. Овај предивни Светитељ Цркве Христове је и један од њених стубова. Теолошки допринос дела Светог Григорија Паламе Цркви је немерљив. Свети Григорије Палама је уобличио и дефинисао Православље, одбранивши га од Варлаамове јереси.
| | |